Vila porodice Hadži Pavlović, koja se nalazi u Lamartinovoj 21, pripadala je Vesninom ocu, generalu Mihaljeviću. Sagrađena je, kao i većina kuća u kraju, tridesetih godina prošlog veka i pripadala je bogatom industrijalcu, Milanu Rošu, koji je zbog nemačkog porekla, bio je proteran iz zemlje pred kraj rata. O njegovoj sudbini nema mnogo izvora, zna se da nije imao potomke i da se najverovatnije odselio u severnu Austriju, odakle su bili njegovi preci.
Vlada Mihaljević se odmah po oslobođenju uselio u vilu, u kojoj je zatekao odličan stilski nameštaj. U jednom od manjih stanova u suterenu, pošto je kuća bila izdeljena na četiri stambene jedinice, batler Toma je mirno čekao da vidi kakvu će mu sudbinu dodeliti nove komunističke vlasti. Srećom, komunisti nisu voleli bogataše, ali su bili na strani sužnjeva, pa je Toma uspeo da zadrži svoj kutak. U prizemlju je bio veliki salonski stan na dva nivoa, gde su Mihaljevići započeli život posle rata. Vesnina majka Radmila, bila je medicinska sestra u sastavu prve proleterske brigade. U bici na Sutjesci bomba joj je raznela levu šaku, pa je naučila da sve radi desnom, dok je levu večito krila ispod blejzera. Posle rata je radila kao šefica odeljenja pulmologije u Zvezdarskoj bolnici i ostala je u pamćenju kolega, kao žena anđeoskog izgleda i blagosti, koju su svi želeli u svojoj blizini. Za razliku od nje, general Mihaljević je bio oštar, nemilosrdan ratničke krvi, večiti taktičar. Gde god bi se pojavio, bio je pravi strah i trepet. Svi su zazirali od njega. Radio je kao koordinator vojnih misija stranih zemalja u Jugoslaviji. Nije bez razloga baš on odabran da bude na toj funkciji, jer je njegova ličnost trebala da personifikuje čitavu vojsku. Ni suprugu nije previše štedeo, iako nije bio nasilan prema njoj. Nastojio je da održava nekakvu disciplinu u kući i držao se uvek na distanci od nje, kao da mu je sluškinja, a ne žena. Jedina osoba prema kojoj je celog života blag, bila je njegova ćerka jedinica. Vesna se rodila tri godine posle rata i donela kratkotrajnu radost svojoj majci, koja je umrla kad je Vesna napunila 5 godina. General je potom imao još jedan brak, ali bez dece. Slobodanka, nova žena generala Mihaljevića, je bila slične naravi kao i Radmila, brzo je prihvatila Vesnu i pošto je ova slabo upamtila majku, Boba je joj bila prava majčinska figura. Jedino što nikad nije želela da je zove mama, nego Boba, iz sećanja na svoju pravu majku. Vesna je izrasla u pravu lepoticu, general je bio ponosan na nju. Želeo je da se uda za nekog mladog vojnog starešinu i stalno ju je vodio na oficirske balove. Njeni planovi su bili drugačiji i znala je da mora da se suprotstavi ocu, ukoliko želi da istraje u njima. Prestala je da ide na dosadne balove gde su ćerke vojnih lica tražile muževe dok su njihovi očevi evocirali uspomene iz rata. Počela je da ide na žurke na Vračaru i okolini kojih je sredinom šezdesetih godina bilo sve više i više. Odlučila je da završi medicinski fakultet i potom da iskoristi tatine veze da se zaposli u vojno medicinsko akademiji. Dobila je da stažira na hirurgiji i brzo je postala samostalna hirurškinja, stručna za slepa creva i hernije. Dugo je bila načelnica hirurgije na VMA, vrlo poštovana i cenjena. Njena narav je zlatna sredina svojih roditelja. Ima majčinu blagost i razumevanje za sve ljude, ali i očevu oštrinu i otresitost kad zatreba. Prave karakteristike načelnika bolnice. Vratimo se malo unazad, vreme kad Vesna upisuje medicinski fakultet u Beogradu. Godina je 1967, vreme je turbulentno, studentske demonstracije. General je pokušao da utiče na ćerku da ne ide po demonstracijama, kako se ne bi dovodio u pitanje njegov status u partiji. Ona naravno nije htela ni da čuje, pa je general pribegao lukavstvu. Čuo je da stan u Beogradu tražio mladi student prava Branislav Pavlović, sin vojnog veterana i generalovog ratnog druga pukovnika Pavla Pavlovića iz Rume. Odmah je pozvao svog prijatelja i velikodušno ponudio stan mladom Brani. Generali vole ugovorene brakove, ali pošto to više nije bilo u modi, jer su se ljudi emancipovali, onda su se brakovi ugovarali u načelu. Dakle, general koji ima ćerku za udaju, predloži svom prijatelju koji ima sina za ženidbu, da bi deca mogla da se upoznaju.
"Moja Vesna neće ni da čuje da pođe za oficira. Kaže dosadni su joj. Boba mi kaže da ne treba da insistiram. Tvoj sin nije oficir, već budući advokat. Šta kažeš, Pajo, da probamo da ih ukrstimo. Bojim se da ne nađe neku budalu pa da nas sve upropasti."
Paji je odgovaralo da ne plaća sinu stan u Beogradu, pa je pristao na ovu igru. Delovalo je kao da mu je svejedno, ionako je njegov sin tek započeo studije i nema nameru da se ženi. Računao je da je kao i svaki flegmatični Sremac, i njegov Brana spreman da se igra sa ćerkom generala bez posledica po njegovu mirnoću. Ispostavilo se da Brana ipak nije bio flegma, već prilično srčan. General ga je smestio u stan u suterenu koji je delio ulaz sa njihovim saloncem. Zatražio je prethodno od Tome da pređe u onaj manji i lošiji stan, čiji je ulaz bio sa druge strane u kojem će godinama kasnije batler skončati svoj život u 104.godini. Tako je general mislio da obezbedi da se dvoje mladih često sreću na stepeništu i da će hemija da odradi svoje. General je precenio mladog advokata i potcenio svoju ćerku. Iako je bio lep i stasit, imao je provincijski akcenat, pa su ga njeni prijatelji proglasili seljakom. Vesni je bilo ispod časti da ima bilo kakve veze sa njim. Nije se previše dopadao ni generalu, ali je mogao da ga kontroliše, što mu je bilo veoma važno. General je tad pronašao još jednog ratnog druga i to u Bosanskom Grahovu, koji je imao ćerku na studijama. Njoj je lukavo ponudio da dođe u njegovu kuću, da bude drugarica njegovoj Vesni, ne spominjući da je mladi Pavlović već tu. Premestio je jadnog Tomu po drugi put i to u jedini preostali stan u potkrovlju, a mlada Milica Bosanka se uselila u prizemlje. Kad je videla da se mlada studentkinja useljava u njihovu kuću, Boba je poludela:
"Šta je tebi čoveče. Poludeo si pod stare dane. Umesto da izdamo te stanove da zaradimo pare, ti skupljaš decu tvojih pajtosa koji nemaju ni cvonjka. Ko će da plaća struju za njih?"
"Idi ženo dođavola. Kakva te struja spopala. Vidiš da pokušavam Vesnu da otrgnem od lošeg društva. Druži se sa raznim probisvetima. Ova deca su makar fina iz dobrih kuća. Znam im roditelje."
Generalovo objašnjene bilo je dovoljno da Boba popusti. I tu je već generalov plan počeo da ima nekakve realne obrise. Milica i Brana su počeli da se viđaju sve češće, a Vesna je primetila da joj to smeta iz nekog razloga. Manje je provodila vremena napolju, a više kod kuće družeći se sa stanarima. Provodili su vreme u Milicinom stanu, igrajući preferans. General je bio srećan i rekao je Bobi:
"Ovo ti treba da radiš, a ne ja."
Boba je u međuvremenu postala malo otresitija.
"Ko je od nas dvoje general. Ko je stručnjak za strategiju. Ako si mogao da tamaniš Nemce kao zečeve na Neretvi, možeš da izvedeš i ovu manipulaciju. "
Videvši kako se stvari odvijaju, general je znao šta mu je činiti. Zamolio je gospođu Sidu iz susedne ulice da primi Milicu, jer se tobož neki rođak iz Šavnika doseljava u Beograd i mora da mu oslobodi stan.
"Šta će rodbina da kaže ako ga ne primim. Mnogo će mi zameriti. A Milica znate, ona je mnogo fina, dobro dete. Evo ja ću za nju plaćati koliko treba."
"Taman posla da vi oslobodioci plaćate. Ako je stavrno dobro dete kao što kažete, nek živi za badava kod mene. Ja sam ionako sama, treba mi društvo."
Tako je Milica, koja je generalu poslužila samo kao mamac, prešla da živi kod gospođe Side, a Vesna i Brana su počeli da igraju preferans u njegovom stanu u suterenu.